Muce me prosli dani
muce me setom obasjani.
Muci me gorka rec
sto gori kao pec.
Muci me tvoje lice
i pogledi kao zice.
Muce me tvoje suze
jer ti ja dusu uze.
Muce me misli sto su te
trenuci samnom stisli.
Muci me ova soba
muci me kao roba.
Muci me sto i ovaj mec
ubi prejaka rec!
U ovom nastavku bez tebe,
u kome dobijam jos poneke sede,
trudim se da vreme ne naljutim,
da ti jos poneku misao uputim, tvoju naslutim.
U ovim danima cudnih boja,
cesto ispadam iz stroja,
trazim put do svog roja.
U ovim danima iluzije o tebi,
grabim slike o onome,
kad smo imali lepse prilike.
U ovim danima bez dodira,
kada se srce od tebe otima,
bez pravog otiraca,bez placa,
bez duse igraca,svoj ceh placa.
U svim onim danima sto dolaze,
gde ce nesto novo da zapaze,
da me time nagaze,
biram staze koje tvoje stope gaze.
Zasto tako tvrdoglavo trazim nju?
Kada mi je bila blizu
ponasao sam se
kao da je jedna u nizu.
Kada mi je prisla blize,
njeno srce rukama drugi nize.
Svi misle da je ona moj hir
jer sam upao u neki vir.
Ali, srce ne kaze tako,
iako misli pricaju,
moras biti jako.
Okani se vise te dileme,
ne pravi sebi probleme,
posadi neko novo seme
u ovo cudesno vreme.
Na breme sto ti tezi,
seretski se nakezi,
da ispadne kao proteza,
da prestane da te zeza....
Moracu da odem,
da se izgubim,
da osecanja pogubim,
da se praznini cudim.
Sve je jasno kao dan,
ona drzi neki drugi dlan
a ja sam joj postao stran.
Tako je moralo biti
jer sam odlucio osecanja skriti.
Pucice i ove niti
i one ce se negde skriti...
Sve cu ovo da obrisem
da se kao olovka ispisem!
Sedela mi je na dlanu,govorila da je ne ostavljam samu.Da se na nju osvrnem,da slavinu duse ne zavrnem.A ja….ne znam gde sam toliko zurio,sto sam toliko zmurio,svest tako naglo gubio.Okrenuo se naravno nisam,ne sluteci da je trag njene duse ostao na mojoj ispisan.Vracao se tako deo po deo,dok nije postao ceo,dok nije poceo da me glodje,da me seca da sam bio zla vreca….A sada kada trag postoji,kada ga se vise ne bojim,kada pred njim uspravno stojim,zelim da njene prste izbrojim.Ali nje na tom mestu vise nema,ona sada novu pricu sprema,u drugom narucju bi da drema….
Ne znam bas
Da li mi pripradas
Kada mi sebe das,
Kada mi kazes,
Da ne oskudevas,
U poljupcima ovim,
Sto mi nudis
I iz stvarnosti budis.
Ne znam bas,
Koracas li jos
Po senkama mojim,
Ili se trudis
Da me I tamo
Ne probudis.
Ne znam bas
Koliko razloga postoje
A da se mene ne boje.
Ne znam bas
Jos kolko ce tvoja
Ruka da ceka
Jer,dusa ova
pomalo je meka
zato te gleda
samo izdaleka.
Kad bi srce u tom trenutku stalo da nakrivi dusu malo,dok ona u stolici sedi i gleda telo sto uz muziku njoj tiho besedi,da je malo srece sto u ovom trenutku mene nece,da je malo ljudi sto u ovom trenutku kao ja ludi,da je malo sveta sto ovako po podijumu veselo seta,da je malo ove moje duse doraslo da njenu ljubav kuse.
Cesto me pitaju gde mi to misli skitaju,gde me to odvode,u koje zbunje me dovode.Na kom raskrscu sada stojim,cega se to bojim.Sto sam ponovo izasao iz stroja,koja je sad to nova boja.A znaju oni dobro sta mene sada muci,sta mi srce luci,u kom redu su moja osecanja,kome idu moja obecanja.Znaju da zelim da me ljubav ponovo okrepi da nada prestane da strepi i da osecaji budu lepi.Znaju da se u ovo srce moje samo neke senke broje,da tu postoji sada neka lampa jer se sa svetlost izvrsila trampa,da ona u uglu stoji,da ona sada kolo vodi.Da srce ovo telo vodi da neku glupost ponovo zgodi,da osecanja njena ponovo lizne,da dusa ponovo s klizne.
Kajem se sto nisam znao da dajem,sto sam bio slep i u gluposti sebi lep,sto sam joj se zbog sitnica drao i ljubav joj krao,sto nisam imao strpljenje za njeno htenje,sto sam se izgubio i njenu ljubav ubio.Ne znam kako vise da opisem ono sto u srcu pokusavam da obrisem,ne znam kako da se sredim i da svoj zivot ne uneredim,ne znam gde da nadjem prostora za ove misli zlotvora,ne znam da ne gresim,ne znam da se tesim.Ne zelim da poludim ali zelim da se trudim za pogled njenog oka,za srk njenog soka,za prisutnost u mislima njenim...za gram nje da se veselim i da je ni sa kim ne delim.
Svaka greska ima svoju cenu zato mi u dusi sada pravi scenu.Oziljci ostali u sopstvenom telu teraju te da pomeris granicu belu,da sebe usavrsis da jos neku gresku ne zavrsis.
Ne vodim dnevnik i nikad ga nisam vodio,jednostavno ne znam sta da naspisem na tom ne tako neophodnom delu svakodnevnice jer zivot tu ne moze da se smesti pa izmesti. Iako nekad mucan on nije tako skucen da bi ga valjao i u svasta stavljao. Dobro,priznajem,ponekad nesto zapisem,al samo u nekoliko reci,kad zivot stvarno pocne da kmeci.Na tragu svakog dana ostavim secanje da mi proslosti nisu obecane.Jedino tako moze da me vodi ono sto mi predhodi.
A ljubav sto me prati cesto na koncu zivota pocne da me klati dok uzdah moje telo s brigom proprati.U ljubavi sam okolne muke propustao brzo kroz ruke,bivao njih rasterecen a ljubavnom srecom opterecen.U ljubavi sam se pronasao ali se nisam lepo snasao jer osecanje moje u postupak ne ume da stane pa ljubav zato hoce da omane.
Ove nevezane reci ne mogu me preci,ovu vezanu ranu ne mogu gurnuti u stranu,ovu smisljenu pricu drugi ne sricu,na ovu zabludu moju dodacu neku boju,da je malo zamaze da se vise ne prenemaze.
Bio sam siguran da sam pod njenu ruku resio svoju muku.Bio sam siguran da ce isprepletane ruke da se drze dok nam zivot nekad ide brze.Mislio sam da ce srca da se spoje,ne odvoje.Mislio sam da ljubav otklanja neciju manu i gura je od svoje siline u stranu,da se malo osami pa onda istamani.Mislio sam da ljubav hoce da ceka,a zabluda je bila da ce to biti doveka.Sada vise ne mislim,sd vise ne pokusavam da nesto novo smislim,jer ljubav postoji al ne savrsenstvo nase cesto je zaboli.Ali,mogao bih i ovog puta,bar jos jednom da zamislim,da ce ljubav da ojaca,da nece cehove da placa,da ce upiti sve bodljikave zice,da ce se ko rosne zilice izgubiti u danu jer svetlost lecni nocnu ranu.
Ne vodim dnevnik i nikad ga nisam vodio,jednostavno ne znam sta da naspisem na tom ne tako neophodnom delu svakodnevnice jer zivot tu ne moze da se smesti pa izmesti. Iako nekad mucan on nije tako skucen da bi ga valjao i u svasta stavljao. Dobro,priznajem,ponekad nesto zapisem,al samo u nekoliko reci,kad zivot stvarno pocne da kmeci.Na tragu svakog dana ostavim secanje da mi proslosti nisu obecane.Jedino tako moze da me vodi ono sto mi predhodi.
A ljubav sto me prati cesto na koncu zivota pocne da me klati, dok uzdah moje telo sbrigom proprati.Al nema razloga za paniku i zatvarati se u samicu sto sva ta iskustva napune ti usta,jer pamet ti obeleze,malo osveze,pa kad vreme prodje i sve na svoje mesto dodje ti ko iz ducana prospes setvu usred zetvu.
Cesto se zbrka po glavi, preslikava u nocnoj tami,jer ona je merilo stanja u koje dusa danju nesvesno sanja.Ta zurka koja mi pravi lom moze da izazove slom.Toga se ponekad pribojavam pa mi se neda da se zasmejavam svim tim maljama sto se mnoze oko gole koze. Ne znam da li lutam ili u mestu samo plutam,da li trazim neki mir ili upadam u vir.Ovako se stalno vrtim i smisao njenih reci pokusavam da naslutim.Da li nasrtaji njenih reci moj princip treba da spreci? Da li da ih cekam potrabuske ili prihvatim oberucke?Da li stvarno negde gresim?Da li im se smesim?
Ne mogu da otupim od tudjih nemira i mana,od tudjih ceznji bez imalo srama.Ne mogu da otupim od postupka smelih i pokreta njenih.Ne mogu da maknem teret sa duse kad ove gluposti dodju da me ruse. Ne mogu,kad misli tudje dodju, da me jednostavno prodju,da me ne zbune i bace u zbunje.Ne mogu da ostanem celik kad pred mojom dusom stoji velik,nesmotren ,opet jedan celik.