cudni trenuci

Cesto me pitaju gde mi to misli skitaju,gde me to odvode,u koje zbunje me dovode.Na kom raskrscu sada stojim,cega se to bojim.Sto sam ponovo izasao iz stroja,koja je sad to nova boja.A znaju oni dobro sta mene sada muci,sta mi srce luci,u kom redu su moja osecanja,kome idu moja obecanja.Znaju da zelim da me ljubav ponovo okrepi da nada prestane da strepi i da osecaji budu lepi.Znaju da se u ovo srce moje samo neke senke broje,da tu postoji sada neka lampa jer se sa svetlost izvrsila trampa,da ona u uglu stoji,da ona sada kolo vodi.Da srce ovo telo vodi da neku glupost ponovo zgodi,da osecanja njena ponovo lizne,da dusa ponovo s klizne.

Kajem se sto nisam znao da dajem,sto sam bio slep i u gluposti sebi lep,sto sam joj se zbog sitnica drao i ljubav joj krao,sto nisam imao strpljenje za njeno htenje,sto sam se izgubio i njenu ljubav ubio.Ne znam kako vise da opisem ono sto u srcu pokusavam da obrisem,ne znam kako da se sredim i da svoj zivot ne uneredim,ne znam gde da nadjem prostora za ove misli zlotvora,ne znam da ne gresim,ne znam da se tesim.Ne zelim da poludim ali zelim da se trudim za pogled njenog oka,za srk njenog soka,za prisutnost u mislima njenim...za gram nje da se veselim i da je ni sa kim ne delim.

Svaka greska ima svoju cenu zato mi u dusi sada pravi scenu.Oziljci ostali u sopstvenom telu teraju te da pomeris granicu belu,da sebe usavrsis da jos neku gresku ne zavrsis. 

Ne vodim dnevnik i nikad ga nisam vodio,jednostavno ne znam sta da naspisem na tom ne tako neophodnom delu svakodnevnice jer zivot tu ne moze da se smesti pa izmesti. Iako nekad mucan on nije tako skucen da bi ga valjao i u svasta stavljao. Dobro,priznajem,ponekad nesto zapisem,al samo u nekoliko reci,kad zivot stvarno pocne da kmeci.Na tragu svakog dana ostavim secanje da mi proslosti nisu obecane.Jedino tako moze da me vodi ono sto mi predhodi.
A ljubav sto me prati cesto na koncu zivota pocne da me klati dok uzdah moje telo s brigom proprati.U ljubavi sam okolne muke propustao brzo kroz ruke,bivao njih rasterecen a ljubavnom srecom opterecen.U ljubavi sam se pronasao ali se nisam lepo snasao jer osecanje moje u postupak ne ume da stane pa ljubav zato hoce da omane.

Ove nevezane reci ne mogu me preci,ovu vezanu ranu ne mogu gurnuti u stranu,ovu smisljenu pricu drugi ne sricu,na ovu zabludu moju dodacu neku boju,da je malo zamaze da se vise ne prenemaze.

Bio sam siguran da sam pod njenu ruku resio svoju muku.Bio sam siguran da ce isprepletane ruke da se drze dok nam zivot nekad ide brze.Mislio sam da ce srca da se spoje,ne odvoje.Mislio sam da ljubav otklanja neciju manu i gura je od svoje siline u stranu,da se malo osami pa onda istamani.Mislio sam da ljubav hoce da ceka,a zabluda je bila da ce to biti doveka.Sada vise ne mislim,sd vise ne pokusavam da nesto novo smislim,jer ljubav postoji al ne savrsenstvo nase cesto je zaboli.Ali,mogao bih i ovog puta,bar jos jednom da zamislim,da ce ljubav da ojaca,da nece cehove da placa,da ce upiti sve bodljikave zice,da ce se ko rosne zilice izgubiti u danu jer svetlost lecni nocnu ranu.