cudni trenuci

Ljbomora je jedno cudo,kad se osecas stvrno ludo,kad ne znas zboriti i u glavi red stvriti.

Ljbomora je jedno slozeno  “bice” sto rusi misice. Ljubmora  ti pravi mostice i uvlaci u svoje grlice.Ljubo”mora” -  nju svako mora da ima jer je ona sastavni deo covekove duse,natalozena kod nekog pre svih sklonosti i mana,natalozena kod nekog na samom dnu njegovog okeana.Ljubomora  je mora koja te ne prene iz snova,koja te baca u svoje visine i ljudske dubine.Izboriti se treba s ovim bolom jer u stanju duhovne skucenosti telo se bori da iz tromosti progovori.Kako da se odupres ovoj sili sto po telu polako mili?  

  U moru Njihovih sklonosti da nam prave pogodnosti covek gubi dusu vapeci za resenjem njemu najboljim,da ne udari po dzepu i njemu napravi stetu.Covek se skoncetrise i pocne da mirise,ono malo stida izgubi iz vida,puni svoju potrosacku korpu da bi Nekome dao motku.Eto ta je motka ostrija i bludna jer je srbin siso s uma,pa daje svoje krvavo zaradjene pare da bi Neko znao sta je.Nece ovaj narod da se digne i srusi sve One silne sto stoje na vlasti,sto su skloni krasti.Uvek Njima malo bude sto srbina kude,pa smisljaju nove nacine i pogodne tlacine. Svaku bunu koju srbin rodi i iznjedri ovcu da ga predvodi Oni joj stave rog,pa taj ovcorog okrene dupe casti i svoj narod pocne krasti.Koje je to "moralno" bice sto bi da sedne na celo ovog nevidljivog kraja a da Njima ne cesa jaja, da svoju bracu pod sajkacom voli,pazi da ih ne skinu gole i bace na kolena da za hleb mole? 

    U nasem beztezinskom stanju drze nas na kranu ovi tvorci zla.Da ne osetimo tu zlobu da cemo pasti na podu,da ce poceti da gmizu oni sto ne mogu da disu.Daju nam nadahnuce da nismo neko pruce i nismo od juce,da zivimo u dvoru,da nam ide kao po loju.Okrecu nam ledja kada su nam smedja jer bibera je mnogo pa ga bacaju po podu.Kad elektora ponova treba dati,pretendenti krenu srati,jabuku sa crvom narodu davati i u prvi plan uzdizati.Ko u tome istera do kraja taj ce narodu odsecati jaja. 

Kad se oblaci bore i kise bole,

to se pupoljak muci

da na svetlo se izluci.

Kad radosno jutro tvoga oka

obasjava dan ovog gustog soka,

to vetrovi sto ga nose

obrve ti kose.

Kad ispisana rec

teg u dusu stvara

to telo od svetlosti se slama.

Kad stopala tvoja po vodi gaze

to senka kapi pocinje da mazi.

Kad ovako cudna slika o tebi

ponekad u meni sedi

to pogled moj luta

jer skrenuo je s puta.

Posle mog rodjenja citao sam pisma njena

a poznata slova cudnog su bila kova.

Pitao se nisam odkud takav sklop

jer zivotu nisam reko hop.

Vremenom mi sve jasnije bilo

jer se samnom nesto zbilo,

usla je u zivot moj devojka pod drugi broj,

al sa imenom dobro znanim 

od trenutka kad je Bog reko amin.

Isto ime druge oci ja bi hteo ove noci

al tesko je njih doci. 

Zivot ti je ko reklama.Pokazujes se neko vreme,pa se onda malo proredis,znaju i dalje za tebe ali vecini nisi potreban i na kraju te povuku iz upotrebe,ostane samo uzitak koji si kod potrosaca izazvao.

Idem u pravcu kraja,putem kojim su mnogi prosli ne otkrivsi tajnu,sa prolaznim nadama, nestvarnim ocekivanjima, skazaljkama koje ne vidim, brojeva od kojih strepim,sa tapijom koja stoji i govori da sam doso i otiso ne pitajuci se sta zelim.U pozadini prolaznih ispunjenja viori se zelja da ostavim nesto za sobom,da prevarim vecnost,da pomalo budem deo nje,da pomalo bude deo mene.

Taman se covek malo duhovno opismeni (ove reci sklopio je neko prema cijoj pametni moja nije ni dno) a vec mora da ide.Kratka mu ova traka okruzena glavama ludaka.A neki odu i bez toga a imaju dovoljno vremena da se srede, da se ne unerede, da ostave neki trag u drugima.Gde ici i sto ista postici kad je sve prolazno.Pa zar da se trudim da nekome ne naudim,da bicem celim milujem neciju dusu zbog lepog osecaja sto ce doci i brzo proci,Zbog osecaja sto me ispunjava i u oblake sklanja. 

Treba li se povinovati ovom naizgled prirodnom pravilu?...  

Neponovljiv pogled srca mog
sto lici na nebeski svod,
osecaj u trenutku dat
stvoren ko sahovski pat,
isti korak iz kuka 
pusten na onom sto oko Zemlje luta,
drznu se ruka smelo
da poljubi drugo telo,
bljesnu zivot pred zivotom
i obasja ga svojom lepotom.
Skazaljke ce da se spoje
i na zborno mesto dvoje,
ko sto ovaj susret dat 
ode u nepovrat. 

To vino sto ulazi na usta

tera da joj kazem osecanja pusta.

Pijanci oko mene lagano mi se smese

al ne znaju dusu da mi tese.

Ona ne zna da je ova dusa pusta,

da je prasina sada gusta,

da ne zna govoriti ni stihove stvoriti.

One ne zna,

kad gitara svira mene to u srce dira,

oci mi se sjaje ali nesto taje,

taje njenu krhku sliku sto ima odraza u mom liku.

Ona ne zna da kusati je slatko njeno telo glatko,

da pogled njen srce moje pije

a dosta mu nikad nije.

Iscekivanje i nadu ne podnosim glatko

al prisustvo njeno deluje mi slatko. 

  Pre nekoliko dana sam imao jedno nezaboravno iskustvo,napisao sam jedno pismo.Da ironia bude veca to je prvo pismo coveka koji ima za malo 25 godina.

  Elem pismo nije bilo namenjeno nikakvoj devojci vec mojoj tetki.Zena starog kova,poseduje lepe manire,ostala verna pismu,pa mi pisala da vidi sta joj radi sestric.Jeftinije mi bilo da je pozovem,zahvalim se na toplim recima,ali velim sebi,upristoji se decko,budi i ti malo na nivou,ne dozvoli da te podvede ova prolazna tehnika.latim se ja tako pera pisem,brisem,dodajem,oduzimam a papiru nigde kraja.Naporno bilo priznajem,ali se isplatilo,neko zadovoljstvo mi se smestilo u srcu.

  Retko ljudi pisu pisma ili oni pisu ali ih ja ne dobijam,ili mi ne pisu jer mozda nisam vredan toga,muka je to velika,ali sam doneo odluku:od sada pocinjem da pisem.Cim nadjem kome eto pera u ruci,malo sebe na muci i.... gotovo pismo.Ali kome pisati?Daleke rodjake imam,jos dalje 'prijatelje' imam,ali ne mogu njima,malo reci bi stalo u tu tako ogromnu kovertu pa se plasim da im nekako ne bude hladno,da ne nazebu,da se ne istrose dok dodju do njih.Da pisem nekoj devojci?Ne znam,rizik je to,suvise su moderne ove danasnje smejace se ili radovace se...ma necu, ne znam adresu.Da pisem prijateljima?Sa njima sam svaki dan,sta da im napisem,a da ne zvuci glupo.

Uz tehniku se osecam lakse,zadovoljnije,brze zivim,ali ljudi moji sta moze da stane na malom ekranu uz ograniceni broj karaktera.Za nekog sve za nekog nista.Nema iste drazi u tome pisati pismo ili kucati u tastaturu i ne videti svoje greske.Ali nije sve i u tim lepim osecajima,mora se covek malo izvestaciti,malo otupeti,malo stedeti okolini od tolikog papira i pomiriti se sa tehnikom koja gusi s olaksanjem. 

Dok njen razdeljak na celu te muci

a osecanje u srcu pokusava da se skuci,

dok oganj iz oka nesto besedi

a kosa pocinje da sedi,

dok se kapljice nemira trude da te slude,

dok prsti prste maze

plaseci se da nesto ne zgaze,

dok vreme polako tece

ovaj trenutak pocinje da pece.

To obilje koje me okruzuje
koje mi nigde neda mira ali me ne dira
bezbojno,
bezukusno,
besculno,
bez koga ne mogu i da hocu,
ali koje toliko zelim kad ostanem bez daha u njenom prisustvu,
pod njenim pogledom,
pod njenim recima,
pod vazduhom koji to nije jer mirise na nju,
pod velom ove maste,
jer ova je glava basta
u kojoj nice svasta. 

Pisem pesmu ko da pustam cesmu,
misli same lete,nikako da slete.
Sa tom pozudom ja se borim
al ko da ne postojim.
Nema njenog krika u naletu mog lika,
pozuda mi smrca jer ce da se otrca.
Sa tim likom ja se borim jer cu da izgorim,
al priroda je tako htela,
mada nije smela,
da se sretnu dva tela,
telo sto ga srce zulja 
pod pogledom punog mulja.
Od navike da bezim,sada ja se sklanjam
u senci njenog lika punog lepih slika.
Stojim u tom mrklom mraku
da napipam kvaku,
kvaku sto mi ruku zulja 
ali vadi me iz mulja.
U naletu njenih reci ja se gubim
ali ne poludim.
Ne dozvolim da me njena slika rusi
jer ce da se pusi,
zato se iz dima vadim
jer cu da zasadim,
pozudu njenog lika
u mislima ovog bika.

Cudno je to, 

popustiti pred njenim osmehom, 

pa zakasnela stidljivost, 

pa njoj neprimetan drhtaj tela pod njenim pogledom,

pa iznenadna odlucnost,

za koju karakter ne zna,

prekinuti prisutno nespokojstvo 

i potraziti mir tamo gde je ona samo u mislima 

pa pljusak zadovoljstva,

pa zelja proziveti minuli trenutak PONOVO.

Na raskrscu jedne duse 
osecam da nesto puse,
al ne mogu da guse 
i zidine ove ruse
jer iako je tama ona nije sama.
Po trnju je bosa prosla
al do cilja nije dosla.
Ranjiva je ona malo,
hej stani alo.
Cizma tvoja neka kroci
ko od duseka ima da poskoci,
zatvoriti necu oci
jer ovo telo 
to sto nosi
time se ponosi.
Tvrda nije ko dva brda
jer useke ima svuda
al prkosi svakom smelo
kao da je celo.