cudni trenuci

To vino sto ulazi na usta

tera da joj kazem osecanja pusta.

Pijanci oko mene lagano mi se smese

al ne znaju dusu da mi tese.

Ona ne zna da je ova dusa pusta,

da je prasina sada gusta,

da ne zna govoriti ni stihove stvoriti.

One ne zna,

kad gitara svira mene to u srce dira,

oci mi se sjaje ali nesto taje,

taje njenu krhku sliku sto ima odraza u mom liku.

Ona ne zna da kusati je slatko njeno telo glatko,

da pogled njen srce moje pije

a dosta mu nikad nije.

Iscekivanje i nadu ne podnosim glatko

al prisustvo njeno deluje mi slatko. 

  Pre nekoliko dana sam imao jedno nezaboravno iskustvo,napisao sam jedno pismo.Da ironia bude veca to je prvo pismo coveka koji ima za malo 25 godina.

  Elem pismo nije bilo namenjeno nikakvoj devojci vec mojoj tetki.Zena starog kova,poseduje lepe manire,ostala verna pismu,pa mi pisala da vidi sta joj radi sestric.Jeftinije mi bilo da je pozovem,zahvalim se na toplim recima,ali velim sebi,upristoji se decko,budi i ti malo na nivou,ne dozvoli da te podvede ova prolazna tehnika.latim se ja tako pera pisem,brisem,dodajem,oduzimam a papiru nigde kraja.Naporno bilo priznajem,ali se isplatilo,neko zadovoljstvo mi se smestilo u srcu.

  Retko ljudi pisu pisma ili oni pisu ali ih ja ne dobijam,ili mi ne pisu jer mozda nisam vredan toga,muka je to velika,ali sam doneo odluku:od sada pocinjem da pisem.Cim nadjem kome eto pera u ruci,malo sebe na muci i.... gotovo pismo.Ali kome pisati?Daleke rodjake imam,jos dalje 'prijatelje' imam,ali ne mogu njima,malo reci bi stalo u tu tako ogromnu kovertu pa se plasim da im nekako ne bude hladno,da ne nazebu,da se ne istrose dok dodju do njih.Da pisem nekoj devojci?Ne znam,rizik je to,suvise su moderne ove danasnje smejace se ili radovace se...ma necu, ne znam adresu.Da pisem prijateljima?Sa njima sam svaki dan,sta da im napisem,a da ne zvuci glupo.

Uz tehniku se osecam lakse,zadovoljnije,brze zivim,ali ljudi moji sta moze da stane na malom ekranu uz ograniceni broj karaktera.Za nekog sve za nekog nista.Nema iste drazi u tome pisati pismo ili kucati u tastaturu i ne videti svoje greske.Ali nije sve i u tim lepim osecajima,mora se covek malo izvestaciti,malo otupeti,malo stedeti okolini od tolikog papira i pomiriti se sa tehnikom koja gusi s olaksanjem. 

Dok njen razdeljak na celu te muci

a osecanje u srcu pokusava da se skuci,

dok oganj iz oka nesto besedi

a kosa pocinje da sedi,

dok se kapljice nemira trude da te slude,

dok prsti prste maze

plaseci se da nesto ne zgaze,

dok vreme polako tece

ovaj trenutak pocinje da pece.

To obilje koje me okruzuje
koje mi nigde neda mira ali me ne dira
bezbojno,
bezukusno,
besculno,
bez koga ne mogu i da hocu,
ali koje toliko zelim kad ostanem bez daha u njenom prisustvu,
pod njenim pogledom,
pod njenim recima,
pod vazduhom koji to nije jer mirise na nju,
pod velom ove maste,
jer ova je glava basta
u kojoj nice svasta. 

Pisem pesmu ko da pustam cesmu,
misli same lete,nikako da slete.
Sa tom pozudom ja se borim
al ko da ne postojim.
Nema njenog krika u naletu mog lika,
pozuda mi smrca jer ce da se otrca.
Sa tim likom ja se borim jer cu da izgorim,
al priroda je tako htela,
mada nije smela,
da se sretnu dva tela,
telo sto ga srce zulja 
pod pogledom punog mulja.
Od navike da bezim,sada ja se sklanjam
u senci njenog lika punog lepih slika.
Stojim u tom mrklom mraku
da napipam kvaku,
kvaku sto mi ruku zulja 
ali vadi me iz mulja.
U naletu njenih reci ja se gubim
ali ne poludim.
Ne dozvolim da me njena slika rusi
jer ce da se pusi,
zato se iz dima vadim
jer cu da zasadim,
pozudu njenog lika
u mislima ovog bika.

Cudno je to, 

popustiti pred njenim osmehom, 

pa zakasnela stidljivost, 

pa njoj neprimetan drhtaj tela pod njenim pogledom,

pa iznenadna odlucnost,

za koju karakter ne zna,

prekinuti prisutno nespokojstvo 

i potraziti mir tamo gde je ona samo u mislima 

pa pljusak zadovoljstva,

pa zelja proziveti minuli trenutak PONOVO.

Na raskrscu jedne duse 
osecam da nesto puse,
al ne mogu da guse 
i zidine ove ruse
jer iako je tama ona nije sama.
Po trnju je bosa prosla
al do cilja nije dosla.
Ranjiva je ona malo,
hej stani alo.
Cizma tvoja neka kroci
ko od duseka ima da poskoci,
zatvoriti necu oci
jer ovo telo 
to sto nosi
time se ponosi.
Tvrda nije ko dva brda
jer useke ima svuda
al prkosi svakom smelo
kao da je celo.